ОБРАЋАЊЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОБРАЋАЊЕ

Знам

када одем

више се никада нећемо видети

након малог сећања утихнуће

прича о мени

Можда ћеш само ти у лику света

подстицати успомене

у мислима шетати са мном

Али пре него што ме и ти заборавиш

прочитај писмо које ће бити у мојој

хладној руци

добро сам платио гробару да га сачува

не уквасе га водом којом ме буду поливали

У њему између редова све је о теби

о начинима којим си ме усељавала у

свој живот

навикавала само на твоје лице

плашила ружним причама о другим женама

непрекидно истицала лепоту којом сам те

наводно освојио

о мојим текстовима које ниси никад

разумела

о језику који ти развезах

о његовом врху на врхунцу свих мојих

узбуђења

о лепоти узимања на тајним местима

за које је знао само Бог

о претварању једног у друго у по

бела дана

о бесаним ноћима

у којима си ме даривала данима

у њима светлошћу

у светлости златом и сребром из

твојих погледа

у погледима чежњом што не можеш још

више да ме волиш

о ницању твог лица и твојих груди у

мом погледу

самереног по линијама твог белог тела

твоје нежне пути

што клизи низ моју крв

низ неостварену жељу да ми родиш

исту такву лепоту

употпуњену у свему мојим мишљењем

ознакама мог дивљења

којим ти зајмих готово цели свет

да по њему ходиш нага из моје руке

из моје главе

из моје душе

из мојих текстова

у чијим и највећим неразумљивостима те

никада нисам напустио

а камо ли заборавио

па чак и у данима које си одређивала за моја

пијанства

за моја јавна читања мојих неразумљивих

текстова

Победила си ме усред свих мојих победа

и под своје кључеве ставила краљевство

свих мојих пораза

А ја сам те из пораза у пораз волео све више

Писао ти нека непрестана дугометражна писма

веровао у аутизам као моћ одговора

и замишљао те како пред неким огледалом

свлачиш своја ненаписана писма мени

како им показујеш фотографију на којој си

спојила наше ликове

исецајући их из твог и из мог срца

из оних искрадања у сумрак бежећи на периферију

града

где сам те некад узалудно чекао не знајући

да ли ниси могла или ниси хтела

А само да знаш колико ми недостају та узалудна

чекања

та стрепња између чекића и наковња

то треперење на вечерњим појачалима

периферијских

ветрова и музике струјања ваздуха

која је мирис твога лика претварала у мирис

чежње

Знам већ сада све о себи заборављеном

о твојим покретима

како се тихо прилагођавају нечем сасвим

другом

како неразвратне успомене

одлажеш попут отпалог лишћа

Али ти не знаш

колико си моја судбина и у твом најдубљем

забораву