30. јун 2017.

ODLAZAK PRAVIH PESNIKA





ZORAN M. MANDIĆ

ODLAZAK PRAVIH PESNIKA

Nema više lakoće u pesničkom
govoru
Ni sporazumevanja sa teškim rečima
koje pesnici uzimaju iz drugih knjiga
koje sve više smanjuju vidljivost ideje
potrebu slike
U zakrčenim ulicama novih lica
jedan na drugog naleću Hajdeger i Herderlin
dok sasvim mirno tonem u jednoj od
slušaonica
Niče recituje svoje ditirambe
Ko sve nije u pokretu
kada su pravi pesnici napustili ulice 

29. јун 2017.

ŠETNJA


ZORAN M. MANDIĆ

ŠETNJA

                 Da bi izgurao priču pisac neprestano mora da ima na umu da se građa za nju nalazi u njemu. Upotreba druge građe je uvek rizičan posao, jer podleže demonstraciji koketiranja sa citatima iz istorije i filozofije.Iz: biblioteke, arhiva i trezora čitanja. Pametan čitalac uvek prepozna te rizike.
               Pisati knjigu o nekom zahteva dijalog sa čulima. Njihov govor stimuliše pisca da premosti provaliju između realnog života i fikcije.Da, izađe iz sebe, kao u onoj kružnoj šetnji kroz Novo naselje, i registruje prirodu slatke napetosti, koja je uvek u polju pažnje i odgovornosti prema izboru ličnih ideala i njihovih preseka. Na tom planu ni jedan, pa čak i onaj najambiciozniji, pisac ne sme da se, u ostvarivanju svojih ideja, povodi za prosecima i prosečnostima. Zato su za književno imaginiranje fenomena pažnje najimpresivnije šetnje. Šetnje, koje podstiču izlive reči, pa čak i onih, koje nespretno ulaze u razne spojeve i postaju deo neobičnih sintagmi.
              Šetnja, čiji je autoritet u ovoj „maloj priči“ podignut na nivo naslova asocijativno se veže za sportsku disciplinu netakmičarskog hodanja, za kretanje koje čuva bezbednost srca pojedinca, kao čoveka, ali i kao pisca. Bez tih šetalačkih pomeranja u formatima hodanja i kretanja u lavirintima tela teksta, pa i njegovih lingvističkih i semantičkih periferija, piščevo srce biva napadnuto raznim aritmijama, što dovodi do istovremenog zagušavanja i alergijskih upala teksta i krvnih sudova, nakon kojih se onda treba suprostavljati armiji trombova, ili završiti, među stentovima i bajpasovima, u angio sali nekog od kliničkih centara za kardio-vaskularne bolesti.

              Šetnja je kao svrab zavladala prirodom digitalne epohe, naročito njenih pretraživačkih centara i društvenih mreža, jer bez nje „um“ čovekovih navika jednostavno biva paralizovan, ili pak suspendovan. A, u ovom tekstu pisac se, naspram i uprkos  paraliznih pretnji, šetao diljem carstva reči i njihovih kolonija u kojima, kao u izbegličkim kampovima, prilično skromno žive neuhranjene  sintagme sa zaćutalim, poput kakvih evnuha, zagovornicima postmodernističkih teorija prepisivanja, možda i, već, nebrojano puta prekrojenih matrrica autohtonih orginala, pogotovo od onih tzv. autora čija imena nose neke književne nagrade, ulice i spratovi sajmova knjiga. Preporučljivo je da treba izbegavati šetnje u takvim prostorima, kako bi se ignorisao njihov prevarantski duh i lažni književni kredibilitet.     

28. јун 2017.

М. Б. ДУШАНИЋ ЛИРИК








ЗОРАН М. МАНДИЋ

М. Б. ДУШАНИЋ ЛИРИК

Могао сам много раније
Знам
Да напишем текстове о
Лирицима живота и смрти и да им
Имена осим у наслову
Не спомињем чак и насред
Жеље да их устоличим у одорама
И одразима
Ауторитета
На чијим огледалима су препознавали
Своја лица
Своје потписе и
Своје руке с којима су исписивали себе
Много сугествиније од представа на
Добро урађеним акварелима у
Приватним и државним збиркама
Као што је она у
Петровцу на Млави
Могао сам да наставим низ
Започет с мојим братом Душаном
Милорадом Батом Михаиловићем
Томашевићем и
Неколицином филозофа
На које ме је упућвао
Ноам Чомски
Могао сам и да нисам могао да пишем
Могао сам да чекам да се
Сеф слова и синтагми отвори усред
Самоће у којој се најбоље ћути и не пише
Али нисам могао да запоставим
Лирика кога не знам
М. Б. Душанића
Испод чијих песама неретко дописујем став
Свиђа ми се
Иако се никада пре нисам бавио
Поетиком и граматиком те емоције која
Ништа не значи
Из које је исцеђена жута и опоро кисела
Драматика лимуна
Да ли сам ја то хтео да напишем нешто о
Души
Или о Душанићу као њеном изотопу илити
Другом облику истог елемента
Не знам али не могу да не знам ни о оном што
Знам што своје додире дели са ваздухом што с
Кисеоником одлази азоту на дружење
Што шаље потресне поруке о оном иза
Оном
Неопходном у структури суочавања са страхом
Од сусретања са изотопом своје сопствености
Оном од имена Лирик који у својим текстовима
Казује да је увек био ту поред себе као
Истоветни ДНК свог и његовог ега као
МБД
Свиђа ми се кад у таквом казивању
Осванем у овом свом дрхтавом тексту
Можда баш и сигуран да сам га
Написао

Свиђа ми се 


Уочи Видовдана 2017.године

27. јун 2017.

ПОЕЗИЈА ЗОРАН М. МАНДИЋА У ЧАСОПИСУ ПОВЕЉА



                           ПОЕЗИЈА ЗОРАН М. МАНДИЋА

                                   У ЧАСОПИСУ ПОВЕЉА


            У часопису за књижевност, уметност и културу ПОВЕЉА, број 1/2015, који издаје Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ Краљево, а уређује песник Дејан Алексић, објављен је циклус песама ЗОРАНА М. МАНДИЋА под називом КВАРЕЊЕ КРУГОВА, а чине га песме: Расуте ствари, Богиња, Доказ, Небо и Кварење кругова. 



КВАРЕЊЕ КРУГОВА

Рођен сам
можда сувише рано а
касно сасвим касно да
променим датум рођења и
постанем острво које не припада
ниједној групи других острва
заточених испод океана који су
створитељу у свом животу и смрти
оспоравали право да се изрази
Неко је ипак кварио моје кругове
док сам растао у читању
док сам се чудећи смањивао из
дана у дан онако како јасност
препознавања нестаје заувек
претраврајући се у тамни неозначени
зид иза кога умиру неурони без
имена и надгробних плоча и све то док
улицама миле људи којима све мање
доликује да се надају
Људи са изгубљеним лицима замењени
маскама ствари од дрвета
стакла премазаног бојама себичног колорита
Људи ненавикли на срџбу кише под којом се
спирају изнутра усред несреће што у свету маски
нико не зна за њих нити се залаже за
њихова права да макар тако
неважни, непознати и неозначени
припадају себи
Зато сам склон веровању по коме човек
који душу и линије свог лица
замењује маскама ствари
нема никакве предности над људима са
сопственим лицима рођеним пре или после шока
од кога је
страдало неокупирано време њихових
потопљних острва


Мандићева песма КВАРЕЊЕ КРУГОВА први пут је објављена у овом броју ПОВЕЉЕ.

26. јун 2017.

ЗОРАН М. МАНДИЋ на страницама часописа "СЕНТ"


                                               ЗОРАН М. МАНДИЋ

                    НА СТРАНИЦАМА ЧАСОПИСА „СЕНТ“


           У двоброју 28-29/2013. часописа за књижевност, умјетност и културу СЕНТ, који издаје Грађански форум из Новог Пазара, а уређује песник Енес Халиловић, објављен је микс прозних и песничких текстова ЗОРАНА М. МАНДИЋА под заједничким насловом СА ОБОДА СНА, и то: Кафкина фонтана (Причица о паралаксама) и песме Не знам и Још чујем њен глас. Мандић је иначе дугогодишњи сарадник часописа Сент.

25. јун 2017.

БУДУЋИ КАЛЕНДАР ПОЕЗИЈЕ




         МАНДИЋЕВ ТЕКСТ БУДУЋИ КАЛЕНДАР ПОЕЗИЈЕ
      
НА СТРАНИЦАМА ЧАСОПИСА ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ


            На страницама часописа ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ, у двоброју јануар-фебруар 2009, који је с позиције главног и одговорног уредника, уредио Иван Негришорац, илити Драган Станић, објављен је текст „Будући календар поезије“ ЗОРАНА М. МАНДИЋА. У истом тексту објављеном у рубрици КРИТИКА Мандић се критички осврнуо на књигу песама „Јаспис“ (Народна књига / Алфа, Београд, 2007.) Александра Лукића. Иначе, у пољу српске књижевне периодике Зоран М. Мандић је познат као вишедеценијски сарадник часописа „Летопис Матице српске“ на чијим страницама је објавио значајан број песничких, прозних и критичких текстова. 

24. јун 2017.

ЗОРАН М. МАНДИЋ У ЈУБИЛАРНОМ БРОЈУ ЧАСОПИСА „НАШ ТРАГ“





    ЗОРАН М. МАНДИЋ У ЈУБИЛАРНОМ БРОЈУ                                                    ЧАСОПИСА „НАШ ТРАГ“

                У јубиларном, педесетом по реду броју, часопису за књижевност, уметност и културу НАШ ТРАГ који издаје Друштво „Траг“, а уређује Милан Р. Симић објављен је циклус микро есеја, илити „малих наслова“ ЗОРАНА М. МАНДИЋА и то под насловима: Тачка, Сан, Љубав, Мајка, Нећкање и Маска. Мандићева кратка проза објављена је у друштву познатих савремених српских писаца: Душана Стојковића, Миленка Пајића, Радована Поповића, Радована Белог Марковића, Мирка Демића, Александра Гаталице, Зорана Пешића Сигме, Владимира Јагличића, Дејана Ђорђевића, Милована Марчетића и др.






                                                         ЗОРАН М. МАНДИЋ

                                                                ТАЧКА


                Сићушна, као траг убода, не одваја се од улоге означитеља. Не робује руци која је преписује.На крају је сваке реченице. На последњем непремостивом зиду интерпункције. Иако је, не траже, она нађе сваког, па и оне који јој се удварају запетама. Или, желе да је подмите двотачкама. Тротачком. Увек је испред, или иза себе. У апсолутној тачности оног што једино означава. Како у Језику тако и у Математици.

23. јун 2017.

РЕЧ О СЛИЦИ

























ЗОРАН М. МАНДИЋ

РЕЧ О СЛИЦИ

Развлашћујем слику
у њеном здању
од сировог и учмалог бића
што је мање од физичког бола и
веће од обичног пристајања и
помирења
Улазим у најуже коридоре
где уместо светла царују метафоре
као утврђени примерци душе и стања
Нагнут над еманципованим бојама
 које више никог не слушају
посматрам како је бесцење измешано
живо и мртво у природи
У њеној великој радионици
Пред њеним последичним штафелајем

*
Реч о слици је судбинска реч
јер зависи од понашања
од физичког присвајања оних
који су у потмулим подрумима свести
нашли и узели свој сукоб
: (на ивици разлога развластили своје
разлоге и за тренутак
хтели да буду нешто друго
које више нико не може да им одузме
ма како о томе судили лекари људске душе и
исцелитељи)

*
Слика је промочива творевина јер
упија време, његове капи
као (не)одгонетнути фетиш (чак и
искуствени)
Како је ружно другчије мислити и слутити
у њој и усвајати је по вредностима
пред запримљеним једнакостима које нас
претварају у преваре
у мале морале
патуљке којима могу све да ураде
догађаји својим светлосним и немерљивим
брзинама (и бојама)

*
Слика је облигациони однос
стање повериоца и дужника
вакуум (између њих) где настаје
као растерећена индивидуална кап
Кад се (у)чини ...Е
Кад се (ликви)дира ... ЈУ
мале и велике главе
 малог и великог светла додири

*
Онај који слика је вечити дужник
он на до-хват стања
 слободно уграђених детаља
гради суштину застора иза ког жели
да остане
пресахне
истопи се
али у правилан облик који ће у сарадњи с
учињеном сликом
наставити с борбом за опстанак
(без обзира на:
                               вероватноћу
                               алгебру
                               психијатрију и
                               филозофију
редоследа, реда и покрета Судбине
која није слика и не може бити чак
ни сличица)

КОМЕНТАР
                Све је на једном столу. Изглед је тло, које смо, наводно, уредили. Да ли је питање сврхе учинило слику поезијом, која је на уском грлу пролазности направила свој рез? Можда још треба сачекати хирурга да извади страно тело из нас. И помогне нам да не личимо само на рејон светла у ком је све урађено изван нас. О том треба добро размислити и без штафелаја.


Oва песма је објављена у часопису ПОЉА (Нови Сад) у двоброју 272-273 / октобар-новембар 1981.

22. јун 2017.

ДУША ПЕСМЕ У БИБЛИОТЕЦИ СМРТИ



ДУШАН СТОЈКОВИЋ

 ДУША ПЕСМЕ У БИБЛИОТЕЦИ СМРТИ

(Зоран М. Мандић: КВАРЕЊЕ КРУГОВА, Каирос, Сремски Карловци, 2017.)

            Зоран М. Мандић је и у ранијим својим књигама показао да је мајстор при избору њихових наслова. Изрека „Не дирајте моје кругове“ приписује се великом античком физичару, астроному и математичару Архимеду из Сиракузе. Једна од ранијих Мандићевих збирки била је насловљена Оквири. У оквиру оквира и о кругу је била реч. Сада, у Кварењу кругова, песник тражи да се из круга искобељамо, искочимо, и у неизвесно ако треба, пошто песничка слобода са оствареним никако као заувек цементираним и ограђеним да се измири не може. Ранији кругови кваре се већ, ванредном, антологијском, песмом „Обраћања“. За разлику од већине типичних Мандићевих песама, она је римована и то тако што се готово комбинују унакрсна и парна рима. Иако је њен наслов „Обраћања,“ не зна се ко је онај коме је песниково обраћање упућено. Или се, барем, то са стопроцентном сигурношћу не може рећи. Могу то бити други песници, и минулих времена и они који су песникови савременици, и наши и страни, али и читаоци, али и сам песник. Двапут се у збирци као сонет именује оно што нипошто сонет није. Када се спомену наш отац и син, нису то само они са којима смо родбински везани, већ и они који се над нама находе и чије нас будне очи непрестано и неуморно кроз живот, како би Дис рекао, и воде и гоне. Рим постаје византијски распукао. Уз надреалисту пре надреализма, највећег и најпонорнијег, Рембоа, руку уз руку, је и највећи поетоархитекта Бодлер. Хармонија, склад се са визијама, поетским вртоглавицама укршта. Овидије се у Јесењина премеће, и, спора нема, vice versa. Поезија постаје – оно што једино права и велика поезија одувек јесте – свепоезија. Она која никакво наличје не поседује, већ се на једно једино, божански светло лице, своди. Онај ко поезију ствара, али о онај ко успева поезијом да се оплоди, онај кога она од реалног одваја и у неслућене висине ваздиже, човек-песма бива. Јер, у речима, само у речима, човек је себи најближи. Песма се отелотворује. Песма-крвоток постаје. Но, и песма туга, притом, остаје. Простор у коме се то збива има широки распон. Овај се надреално осликава, међи као међупростор између трена када У цик зоре на врху белог сунца, / Зли физичар пева како век бунца и оног када За леђима речи на почетку беше свет, / на крају, ево, остаде, само аритмични сонет. Од настанка света до творења сонета. Аритмија хармоније. Али, и сонет је, и када је квари-игра, свет. Типична Мандићева песма познаје офантастичење које се своди на мали помак: опева оно што истовремено и јесте и није, као да је сневано, али се притом о сну не пева тек пошто се он одснивао, већ усред њега, из саме његове сновне магме; пред нама је покожица сна, њено дрхтање и таласање... Онострано се преплиће с метафизичким. Нуди се веома често необиблијска поетска "прича". У свакој се бар наслућује, ако није и стварно присутна, метафизичка аура. Готово да их одликује особена антисликовност. Мандићеве песничке слике су менталне, психолошке. Постоји "лепљење" слика испод слике, слика у слици, нешто колажно. Вишеслојност слика доводи до тога да у њима нема јасно одељених површине и дна: све је и дно и срце слике истовремено. Ту је у игри мандићевско онеобичавање. Свака Мандићева песма онеобичена је на њему својствен начин. Стога она и јесте само његова и нико, а да се сасвим песнички не угрува, не може ни да покуша да следи њен траг, иде њеним жлебим. Ретки су наши песници – он управо такав јесте – који немају, не могу да их имају, следбенике, имитаторе, било бледе, било песнички неухрањене.
           У Мандићеве песме улази се као у цртеже. Песник примењује специфичну поетско-сликарску технику. У овој збирци најликовнија је песма о црном мачку. Типична његова песма-слика спој је бошовске густине и пакленског визуелног пламтења и магритовске титрајуће телесности, окамењености у лебдењу. Оне су писане / сликане процедуром мишљења. Језик (писан великим почетним словом) ових песама суштински се разликује од уобичајеног. Изговорено садржи и неизговорено; и једно и друго у језгру су лирског тока свести, контролисаног бризгања поетских слика. Песник не означава и не тумачи, већ синтетички гради, али тако што показује и оно што лебди у сну, не стиже до изговорености, објаве.
           Песник посеже за (потенцијалним) неологизмима: богомишљеник; нађош; поетокрадица; прођош; самосебље. Реч временик је од Чудеа позајмљена да би овог песника на најбољи могући начин „покрила“. Најфреквентнија реч збирке је – овај пут узета из вокабулара Милића од Мачве – одшелник. Синестетичко-оксиморонски се пева о белом сунцу („Обраћања“), плавој тами („Путовање“), промуклој музици воде / на самрти („О (са)вршеном“).
           Огромна већина Мандићевих песама је без риме. У њима је присутно, готово каскадно, "слагање стихова". Чести су анжамбмани. Приметно је "ломљење" стихова. Притом, значајну улогу игра употреба или изостављање великог слова на почецима појединих стихова која песмама даје особену динамику. Једнако важи и за изненадно кидање стихова многобројним запетама по угледу, и са истим ефектима, као код великог Милоша Црњанског. Зреле песникове песме поседују специфичан опори, густи ритам.
            Његова поезија еминентно је есејистичка. Такве, и толико добре – мада поприличан број актуалних српских песника сасвим неуспешно покушава да се укрца на нашу поетско-есејистичку (б)арку – нисмо имали досад, и немамо сада. Она има – логично је то очекивати – нешто монтењевско у себи. Промишњање које је у њеном срцу могли бисмо условно одредити као мисао којим се опевано осећа. Једнако, и као осећања која су се у–мислила!
              Пред нама је читав имагинарни музеј уметности, философије, науке, препун имена оних са којима Мандићеве песме, на најразличитије могуће начине, кореспондирају. Уз Бодлера, Рембоа, Овидија, Јесењина, ту су и они умрли песници којима је Мандић посветио ванредне песме које високо сваку пригодност надгорњавају и врхунским песмама нашег савременог песништва постају: Бранислав Петровић, Никола Цинцар Попоски, Слободан Стојадиновић Чуде, Петру Крду. Посебно, Фјодор Достојевски и Франц Кафка (и његова и песникова фонтана). Нарочито, Исус. Највећма, Никола Тесла, онај који се коцкао са Достојевским / после сваког његовог нередигованог / Романа („О (са)вршеном“). Требало би се позабавити песничким електрицитетом који избија из Мандићевих стихова.           
               Као што бисмо песникове мини есеје могли (понекад се то и чини) третирати као песме у прози, другачијом графичком организацијом Мандићеве песме могли бисмо "преобући" у мини есеје. Имамо писца који, негирајући сваку круту жанровску омеђеност, своје литерарно стваралаштво укотвљује у особен међужанровски простор. И тамо и овамо, једнако као и: ни тамо ни овамо. Песништво његово налик је на живу. Покретно, гибљиво, неухватљиво, незаробљено. Мандићевско. Препознатљиво од прве. Зоран М. Мандић још једном, и једнако успешно као и пре, и у овој збирци казује како га никакве границе које постоје између књижевних родова и жанрова ни на шта не обавезују. Не допушта им да га робе. У његовим песмама много је, поред еминентно лирског, наративног, драмског, есејистичког... И игриво-хуморног што илуструјемо цигло једним примером: Неналажљив је пут тек тако / преко интернета у интернатима / Метежа („О (са)вршеном“).  
            Као да песник, очи у очи, за столом, са смрћу седи, из многих Мандићевих стихова и буквално веје меланхолија. Нипошто случајно, једна његова песма насловљена је „На ивици“. Са смрћу се разговара, али у овим стиховима и сама смрт проговара. У песми „Ломача“ се вели: Тама не бежи од својих снова. У оној чији је наслов „Ништа се не зна“: Ништа се не зна док се / Не пристигне са / Дипломом Смрти, а у „Када умрем“: Када умрем / Смрт да ме не изда / [...] / Иза великих закључаних / Врата свака је моја / Песма / у библиотеци смрти / Објављена. А Жорж Батај, онај коме је, могуће и сасвим несвесно, по суштинској меланхоличности казаног / певаног, Зоран М. Мандић најближи, казује између осталог, „Силина грчевите радости дубоко потреса моје срце. Та силина истовремено је – с језом то кажем – срце смрти: оно се у мени отвара!“ А Морис Бланшо, други философ / писац с чијим ставовима Мандићево дело дубински кореспондира: „ ... кад говорим, смрт говори у мени“ и „Требало би да ми уобличујемо и да будемо песници наше смрти.“
             Све што је Мандић створио има заједничко језгро и представља целину која се мора пажљиво ишчитавати пошто је свако читање на прву лопту нужно сиромаши и, вероватно, погрешно разумева. Вредност певаног, међусобно „дозивање“ самих песама, асоцијације које се гранају и лајтмотивски круже Мандићевим литерарним опусом, суштинска промишљеност (о)певаног, иронијски поетски дискурс, метафоричност која се не бори него симбиотички сраста са метафизичношћу, аутоцитатност, цитатност која није повлађивање и слеђење оствареног већ непрестани сукоб са наведеним које у новом контексту, не ретко измењено, оно од чега се „пошло“, ставља на главу, јесу основне саставнице његових песама. И ових најновијих.           
            Његове последње песничке збирке показују нам како у њему имамо зрелог, требало би рећи и без икаквог устручавања, по много чему, већ и класичног песника који се – то је болест наше књижевне критике – још увек не чита довољно, поготову не онолико и онако како заслужује, и не ишчитава на прави начин, не антологизира довољно јер јесте један од најбољих песника које савремена српска поезија има.


              Овај текст објављен је у часопису ДОМЕТИ (Сомбор), у двоброју 166-167 / 2017.                                                                                                                                           
                                       

21. јун 2017.

ПОЕЗИЈА У ДВА ЗАСЕБНА ГЛАСА




ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПОЕЗИЈА У ДВА ЗАСЕБНА ГЛАСА

(Татјана Цвејин и Франци Загоричник: „КРИТЕРИЈ ЗНАМЕЊА“, Центар за културну
 делатност, Мала едиција „Знаци“, Загреб, 1983.)

                Два сасвим различита песника – Татјана Цвејин (1948-2011) и Франци Загоричник (1933-1997) – објављивањем заједничке песничке књиге, указали су на могућност спајања хетероморфних гласова – чинећи то у контексту некакве хибридне тематске симбиозе.
                У поезији су заједничка имања увек била пример распада гласова, који су, служећи један другом, изгубили своју самосталност сопственог појединачног лица. А, глас без самосталности личи на музичку справу (кутију) којом се, или у којој се, тонови добијају тако да се један део инструмента (књиге) извлачи или увлачи.
                Све ово не значи да је књига „Критерији знамења“ само, како то истиче један новосадски критичар, „обична каша којој је једини циљ био – стварање колективног поетичког излога, који стоји на граници између тезге и битка. Нити да је реч о ортаклуку изнад ког је интересни профит удружених странака, које своју цесту намерно нису поделиле испрекиданом штрафтом, па су им стране остале необележене“.
                Занимљивост (ако не и убедљивост) овог става продубљује и критичарска подозривост о заједништву различитих полова у позицији (уметности), као симулацији стерилизованог контакта (коју спонзор својим покрићем стипендира своју сенку).
                Овакве књиге саме себе проблематизују, зато што у њима треба извршити расецање да би се добијене полутке измериле и декларисале. У том расецању, свакако, треба поћи од Татјане Цвејин, којој припада већи (бољи) део књиге (од „Ад инфинитума“ до „Живог песка“) и која своју надреалистичку демаркацију налази у многобројним латинским именицама, везницима, глаголима ... и једном, надасве „љескању облика са свих страна“.
                Цвејинова је у многоличју филозофских намета (и стоичких) покушала да избалансира подесност свог гледања на свет, као per saldo једне агоније: морала и чистилишта, као свемирске установе. Она заступа „доктрину“ да песма казује нешто, а не да је песма нешто, па вероватно због тога њене песме одударају (по версификацији и диоптрији) једна од друге. То се илустративно може именовати њеним стиховима:
                „тај крст је мој
                               никако у тај крст
                та  хумка је моја
                               никако под ту хумку“ (Калма, стр.60.)
                Цвејинова упорно брани своју непорециву збуњеност у условима егзистенцијалног кијамета, где спада и њен удес. Она песмом изражава своја свакодневна померања и путеве, који се не могу обухватити ни најдрскијом квадратуром делте. Она је река која се, попут савременог бекетовског Сизифа, излива из своје матице. И потапа своје сенке.
                Њен „поход у непознато“ само је иронични „спев“ о „ублаженој“ и смелој речи уплашене/пијане речи речима помиловане и енклампсији, која песника води у недобијене ратове са: учитељима.
                Тако Цвејинова и каже у својој песми „Mea culpa“ : „Изрод свуда бејах. А од мојих костију, моје сржи и крви, диљем света катедрале ницале су, за оно што пљували су на ме ... Нову шибу секли за ме. Рекоше ми: За коб ти си“.
                Песник Франци Загоричник у свом „критерију“ поштује она „знамења“ која величају његово побуњеничко немирење са бојама, упутствима, рецептима и ребусима. Он пева, служећи се  грчем генерација које не разумеју своју стварност. Жуч је картел његових: ослобођења, псовки и ведрих катедрала.
                Загоричник се бави последицама и елиминацијама називајући то биографијом, односно „дуљим принудним боравком“ у свету који вешто изненађује, условљава, кажњава и не дозвољава. За њега „нечитка песма“ је спор о песми, нељубави и прекипелости истине: „све прошло је прошло“ – па ипак, мучи га нада да нема бољег света.
                Заиста, тешко је не рећи да између песничких „критерија знамења“ Цвејинове и Загоричника постоји ваздушни зид. Моћ усуда разлике. Цвејинова је успела да се на пречац уздигне из дремежа женске финоће, каквом је наша поезија „богата“ . Она доста успешно „обија“ врата неприкосновених женских венчалишта, столова за порађање и љубавних перика, да би у једном ситуираном свету рекла: све је ружно.
                Загоричник не личи на Цвејинову, јер у својој певљивости, препознатљиво понавља она места која се у поезији називају општим и докрајченим.
                Контер и контеса написали су и неколико заједничких песама: „Follow“, „L internationale“, „Manifestatio“, „Написана песма“ и „Победа победиоца“ – али нису отишли даље од знамења које је у њима подељено. С много жара угасили су ватру на води, рекао би један млади критичар из Суботице, коме је све црно док чита.
                Сваки суд (па и ноћни) има свој облик. О знамењу знамо свакако више (а да ли и о његовим „критеријумима“?), ако је поезија математика, којом се оно мери. Драго ми је да су нам Цвејинова и Загоричник помогли у неким расветљавањима, па била она песничка и нематематичка.


Овај текст је објављен у часопису ПОЉА (Нови Сад) у броју 302. /април 1984. 

20. јун 2017.

ГОВОРЕЋИ ОТВОРЕНО – СУМЊАМ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ГОВОРЕЋИ ОТВОРЕНО – СУМЊАМ

(Срба Митровић, ШУМА КОЈА ЛЕБДИ, Матица српска, Нови Сад, 1991.)

                Призвук нове, пете по реду (Метастрофе, 1972, Опкорачења, 1975, Подне на Теразијама, 1983, Опис и труње, 1984.) песмозбирке ШУМА КОЈА ЛЕБДИ београдског песника СРБЕ МИТРОВИЋА (1931-2007) реализује се кроз језичку и нормативну запретеност елемената са носача његове песме „Призвук“ у смислу да њено предиспонирано звучање и урањање у вибрације интелектуалног и филозофског, упућује на смислени емоционални (пред)рачун о: важећој и неважећој позицији песника наспрам широке понуде постмодернистичког, да ли само привременог, многогласја. Кроз призму потпуно отвореног монолошког идиома, ломећи у песми редослед увек присутне упитности, Срба Митровић иронично констатује: „Свако је све више сам / Себи упућен; / Једном ли открије / Да је то простор / У коме други обитавају / Свет обичан и непознат / Згране се у одаху / Објављења / Приклони се најмањем / Најближем / Иза себе црпи сама / Свему ли будеш драг / Бићеш што можда јеси / Кад те не буде више /“. А, када је реч о редоследу ваља читалачку пажњу, усмерити, на окренутост  Србе Митровића „бризи“ над судбином циљева оне поезије, коју је он лукавим читалачким (и преводилачким) нервом настојао очистити од нагоретина (и прогоретина). У том смислу под Митровићевим редоследом разуме се појам језиковне употребе (и експлоатације) по важности изграђене од поступности у грађењу архитектуре песме, са све то без неекономичности у изразу, ритамских загушења и аљкавог извлачења стихова. Наравно Митровић, као ни многи други прави песници, не остварује све постављене захтеве на делу. У преслободном писању о свему: о времену и певању, о себи, о библиотеци, или темама које третирају: село, пут, дрхтање, сумрак, повратак, предграђе или вегетацију – он превише троши енергију на „парадним“ једноставностима, које највише личе на запажања искусног и начитаног интелектуалца, али све то уз мноштво: слика, описа и труња. Колико у свему томе има намере да се поезији повери драж лаког песничког штива изрезбареног изнутра симболима и вибрацијама разумљиве поруке да: „Сваки осећај, или гест, или чин / Ил паклени план / Има свој разлог скривен / Нерасудан / Као и што сваки разлог / Смислен, олак, луд / Има свој гест и чин / И осећај засвагда затурен“?
                Бумеранг, као сумња отвореног говора од поезије Србе Митровића, у одређивању њеног семантичког, индивидуалистичког па и поредбеног топуса, са свим оним дескрипцијама, метапоетичким дигресијама (Неразумевања овде нема нити разумевања) конституише песнички говор у служби открића да је савремена поезија негде на раскрсници између обмане и рекламе, у лавиринтима које је годинама невидљива рука дубила у утроби поезије: „где душе се купају, а славолук пука је обмана“.
                Ако се овим закључцима додају прогласи, којима је Срба Митровић “предусретљиво прихваћен када се – седамдесетих година, као формирана стваралачка и интелектуална личност – јавио у поезији „ (Чедомир Мирковић, Политика, 3. август 1991.) и чињеница да су све његове књиге објављене код великих издавача (у друштвеном сектору) онда се многе оцене о њему као „амбициозном и атипичном песнику“ – морају пажљиво артикулисати, јер по некима као по Васи Павковићу „реч је о једном од најзанимљивијих и најрелевантнијих савремених песника за кога ће време сигурно радити“, без обзира што су га, по речима Чедомира Мирковића, састављачи антологија и песничких хрестоматија, чак и они који су му хвалили поједине књиге, радије мимоилазили (или само помињали у предговорима) него што су посезали за његовим текстовима. Сигурно да ови наводи помажу да се на примеру Србе Митровића изведу корисни критички закључци, колико важних за њега као песника, толико интересантних и за саму поезију и њено евентуално или циљано вредновање. И каталогизовање, или пак скромно рубрицирање. Суштина тих закључака могла би да дисквалификује уопштеност, а тиме и непотребност, критичких записа или белешки, као ону Зорислава Паунковића (Додир са хаосом, Борба, 22. август 1991.) који затамњују и спутавају оцену песништва Србе Митровића, јер „говоре“ језиком, који ништа не говори, али набраја: класичну интонацију, контемплативност, аутентичност, живу лексику и др.


                Да би се разбио чвор такве „интерпретације“ поетике Србе Митровића мора се рећи да је његова поезија аутентична, класична и модерна са свим знацима и предзнацима, који се стављају уз поезију модерних савремених српских песника, без бзира на постмодерни обол, димензију и време. То даље значи да Срба Митровић боље од просечног песника користи осећај за експлоатацију својих доживљаја света: спољног и оног невидљивог друштвеног лавиринта из кога избијају, или израстају, рефлекси и рефлексије, позитиви и негативи, а „урушен мир“ поезије „распростире се меко преко уходаних стаза прекривајући измешане листове“: Библије, давних песника, упамћености и успомена. Зато су све „критичке теорије одлучивања“, редоследи, прогласи и језиковне мутације, којима садашњи службени и неслужбени „критичари“, после Скерлића, праве песнике (и песничке вредности): слабе и неупотребљиве. То се очитује и на примеру Србе Митровића, великог заљубљеника у мудру реченицу, која без ритамског загушења, ако је сложена – делује као песма и има своју форму.
                Мудрост тих реченица изгледа овако: „Нека ум трага / нека мемлом се рани: Часовници показују приближно време / Сасушен плод је пао / У својој самоћи плаче свак / Кисне кријући крак / Зна о невољама и заслугама многих /“.
                Морамо се сложити да Срба Митровић пише о свему, а највише о себи, изнутра и „иза“ мистичне мембране сензације, која се зове живот, па отуда и страх његовог писања од могуће сличности или ирационално досегнуте коинциденције. Он сили себе да каже шта је песник (Ко је тај човек / Који пише песме ... немогућ си, једини ниси) да би се оправдао у послу дефинисања референци и пројеката времена и певања: „ Зашто ли,  увек: / Очекујеш да биће пуно смисла... Ниси ли смисао наменио себи?“.
                Извесно је да је књигом ШУМА КОЈА ЛЕБДИ, Срба Митровић обезбедио особене знаке стављајући све то у однос са гравитацијом, која је у поезији увек на нули и великих и малих лебдача. И великих и малих илузија.




                    Овај текст је објављен у часопису ПОЉА (Нови Сад) у двоброју 392-393                                                                    октобар-новембар 1991.

19. јун 2017.

HANIBALOV ŠATOR




 Zoran M. Mandić i Milorad Bata Mihailović 19.08.2003. u Batinom beogradskom stanu



ZORAN M. MANDIĆ
           
HANIBALOV ŠATOR


         Između poziva požarevačkog književnog časopisa Braničevo za učešće u njegovom broju (prvom dvobroju za 2011. godinu) na temu « Pitanja, čuđenja, nervoze (pre)vrednovanja...» i Platonove tvrdnje o čuđenju kao izvoru filozofije, nečujno distonira okean ambivalentnog vakuma (praznog skupa) u kome se, kada je u pitanju savremena srpska književnost, naši misaoni oblici zapliću u nerazrešive: etičke, estetičke, poetičke i «klasne» protivurečnosti. U tom zaplitanju plašljivci beže u lagume ispod ekrana svojih pametnih skenera bojeći se za «glave» njihovih snimaka na koje besprizorno jurišaju gospodari sa čekićima odlučivanja i presuđivanja. U maloj Srbiji tako godinama samozvani redari vrednosti i transparentnosti njene književnosti pišu istoriju njene sve dublje septičke jame.Oni to, mora se priznati, čine sa kamaleonskom «elegancijom» velikih prevaranata i trgovaca na koje nažalost nema ko da udari i da im se suprostavi makar tektonskim pitanjima praktičnog uma,čuđenja. Naizgled, to liči na kameju bezvremenog iščekivanja slučajnih pitača i pitalaca, onih, koji su u odrastanju sa senkama, naučili da hrabrost, pored sopstvenog, rađa strah i u onima drugima, sa druge strane dobro označene/ozračene crte. Prirodom, karakterom i statusom te “crte” pomalo se bavila i Hana Herš u svojoj Istoriji filozofije – filozofiji čuđenja, što me na momente podseća na pesmu pagana Hanibala Orševskog, koga nema čak ni u antologijama sećanja, a kamoli u zapisima nekog jadno preživelog pergamenta. U lošem prevodu Hanibalove pesme “Po-sveta” stoji tekst:

Ne posvećujte, ni ovo, ni ono.
Čekajući
Hvala
Hvala
može da te ukine na prvoj
raskrsnici.
Sa koje se niko živ nije vratio u
svoju posvetu.
Pišite: “Ne posvećujem, ne kudim,
Ne...”.
NE, ta mala odrečna rečca
Poeziji je važnija od muke sa hodanjem
čuđenja.
Zbog koje se sve teže kreće u svom
praznom čitalištu.
prazno.............neprevedeno,
neprevedeno......obrisano,
obrisano.......izbrisano.

Citirani tekst mi je godinama u mnogome pomagao da saobraćajnice savremene
srpske književnosti ne prelazim na obeleženim pešačkim mestima, niti da se tokom prelaženja služim konkludentnim radnjama klovnovskih semafora . Mnoge od tih ulica i puteva pretrčavao sam pod rizikom, a ponekad bogami i u strahu od iskošenih pogleda njenih uniformisanih saobraćajnih policmena. I svaki put kada bi mi pretrčavanje uspelo miris sirove slobode prvi je ulazio u moja čula. Eh, kako sam tek sa njim putovao kroz sopstvenu slezinu, bubrege i jetru u kojoj je pagan Hanibal podigao šator za primitivni trezor svojih napuštenih posveta. Ali, šta sa sećanjem na Hanibala u uvodu teksta koji treba da se bavi: pitanjima, čuđenjem, nervozama... Da li je pagan Hanibal kriv za moj promašaj zadate teme o (pre)vrednovanju «geometrijskog mesta tačaka sistema elemenata» , ili je u pitanju zagonetnost mozgalice, koja u prozi klovnovski služi kao lažni spasilac čltanja? Gde i odakle da počnem?
            Ipak počeću, i to prvo sećanjem da mi je, kod «Kralja», čuvar Nesebičnog muzeja Zoks dao neke ideje. U njima sam prvo prepoznao Rečnik pitanja sa ostrva pacova na Južnom Pacifku gde se mala ljupka nesvršenstva utapaju u staklenke sa divljim medom. Na 656. strani drugog izdanja Rečnika sa ostrva pacova zapisano je nekoliko važnih pitanja. Evo, pažljivo ih citiram:

Da li antisvetlost može da spasi svetlost?
Sa kolikom zapreminom treba da raspolaže kanta za sazrevanje svetlosnog otpada?
Da li je snaga oholosti svetlosti računski recipročna množini impulsa sujete namagarčenog mraka?
Izbledelo..........nečitljivo,
nečitljivo...........izbrisano.
           
            I da budem iskren, godinama ne znam gde mi se zametnuo južnopacifički Rečnik pitanja sa ostrva pacova. I, kako, uopšte, da napišem ovaj tekst, makar i u formi depeše, svestan koliko i Džulijan Asanž, o tome da je priča o bratu Liksu i setri Viki uzdrmala svet, čak i unazad, sve do paganina Hanibala Orševskog i njegovog trezorskog simulakuma u: slezini, hemoglobinu i jetri antropološkog zdanja mog savremenog egzistencijalnog bića, koje voli da: čita, upoređuje, piše i zapisuje.I sarađuje sa braničevskim književnim tekama. I ko zna do kada bi trajalo to neznanje (koje je najteže naučiti) da nedavno nisam naleteo na jedan pozivni propagandni plakat za utakmicu koju su na starom BSK-ovom fudbalskom igralištu trebali da odigraju CRNO-BELI protiv ŠARENIH. Na plakatu je, bez kladioničnih mamaca, pisalo:

            BELI – na golu - Belatukadruz, levi bek - Jovica A., desni bek - Aleksandar  L., levi half – Jovan P., centarhalf – Miroljub M., desni half – Boško T., levo krilo – Dušan S., leva polutka – Leonid Š., centarfor – Branko M., desna polutka – Sava D. (Milivoj N.), desno krilo – Stanislav V. (kapiten), portparol –  trener – Milić S. od M., glavni konsultanti  Bata M. i Miloš C.,. oficiri za medije –  Sava M. i Zoks.

            ŠARENI – na golu – Dragan J., levi bek – Aleksandar J.  (kapiten), desni bek - Vojislav K., levi half – Franja P., centarhalf – Saša R.., desni half – David A., levo krilo – Dragan H., leva polutka Milovan M. -  centarfor – Milosav T., desna polutka – Aleksandar L, desno krilo – Raša P., portparol – tim – menadžer – Radivoj M., glavni konsultant . Nedeljko R., oficir za medije – Blagoje B..

            Utakmica, nažalost, nije nikada odigrana, odložena je zbog poledice. A, eh, eh, eh...))), da je odigrana, makar i jedno poluvreme, jer samo bi se na njoj zajedno, sa revijom raznobojnih okovratnih šalova, u publici, našli mnogi likovi, recimo: Jovan Skerlić, Branko Ćopić, Hristifor Žefranović, Jovan Rajić, Rade Drainac, Dositej Obradović, Stojan Novaković, J. J. Zmaj, Jovan Cvijić, J. Sterija. Popović, Vladimir Ćorović, Jovan Dučić, Aleksa Šantić i Branko Radičević. Zašto žal i žalost? Zato, što bi, samo, odigravanje jedino jedne takve utakmice u navedenim, ili sličnim sastavima, dala odgovore na neka važna pitanja o sporenjima: putnika, zapisničara, sudija i delegata u vozu savremene srpske književnosti, sa rezervacijama za kupee za jednog ili više putnika. U staroj Grčkoj i u starom Rimu borilački su odmeravane snage između «onih» i «ovih», i to, ne samo, između gladijatorskih skupina i legija stranaca. Svako je od nominovanih aktera imao pravo na nastup i bez plaćanja kotizacije za učešće. Crta, ona famozna crta, delila ih je, kao praznine između Starog i Novog zaveta.
           
            Poštovani uredniče Braničeva,

            Na autobuskoj stanici u Beogradu, između noći 19-tog i jutra 20- tog decembra, čekajući da u pravcu Vojvodine konačno krene linijski ispravni autobus, imao sam priliku da slušam monolog slučajnog nesavršenog penzionisanog civila. Sve je počelo nakon njegove prve pale rečenice koja je glasila: “Slučajni čoveče, žao mi je kada pročitanu knjigu ne mogu da nastavim.”. Gledao sam ga neiznenađeno i čekao da nastavi tamo gde je stao u plitkim cipelama. Čekao sam “drugi par cipela” njegovog monologa, koji je glasio: “Samo sam dve knjige u životu kupio od kojih nijednu nisam pročitao, a jedna od retkih činjenica moje biografije stanuje u istini da sam, samo, dva puta bio zaljubljen u ženu od kojih nijednu nisam oženio.”.
            Na beogradskih minus četrnaest svetonikoljski ostao sam tako, nakon jednog tuđeg monologa, bez reči. U crnoj kožnoj torbi, koju mi je kupila pokojna majka Draginja Dragica M. rođena O. za moj dvadeseti rođendan, pored Borhesovog romana «Sećana na san» bile su, jedna pored druge, knjige Belatukadruzov «Las vilajet», «Mačka» S.S. i «Čvarčić» M.S. I zamislite, kako se žestoko, iako nečujno, odvijala borba u vilajetu moje kožne torbe u kojoj je mačka navaljivala da pojede čvarčić.Čvarčić je, samo zbog jedne pojedinosti, izbegao sigurnu smrt, a ona je nastala kao posledica (ne, poledica) rada samosvesti «mačke» o tome da se nepročitano ne uništava ni posle smrti. Ceo nepojeden čvarčić je tako u mom skromnom društvu nastavio put u pravcu Vojvodine. Neki svedoci kažu da sam na putu za Vojvodinu zaspao u autobusu i da sam tom prilikom buncao u snu. I zamislite sa kakvom me je odbrambenom pažnjom čuvala mačka u mom snu, i moju torbu i čvarčića u njoj.
            Te noći na jutro zapisao sam u snu moja poslednja sećanja. Među tim zapisima bila je i skica za ovaj tekst. U njoj je bilo svega (preračunavanja i oklevanja) osim nervoze. I, ne znam zašto sam u ovom tekstu ispisao neka imena i prezimena, jer ih nisam bojio i navodio kao dominuse, deuse i autsajdere, niti kao metu od čije se fluoroscentne postmoderne ravni odbijaju dirigovani mlazovi svetlosti iz konkludentnih radnji klovnovskog semafora. Paganin Hanibal bi rekao da je fluoroscentan samo Bog koga ne vidimo i kada mislimo da smo vidoviti.

            Ali, da pokušam da nastavim ovaj tekst.

            I savremena srpska, kao i druge nacionalne književnosti, je jedan veliki nehigijenski šator. U njemu su, kao i u Hanibalovom, često zamenjena mesta za pisanje sa mestima za vršenje male i velike nužde. Mnogi pisci preterano su ponosni na svoje: nužnike, zahode, ćenife, klozete...Oni zahodno insistiraju na estetici izmeta. Do grla u govnima bore se «etički i mimetički» za autoritet podnošljivosti nepodnošljivih mirisa svojih izlučevina. Oni su uporni u svojim neoverenim ratnim i mirnodopskim činovima. Poneki od njih se ponašaju kao postipacioni rizničari trofejnih zbirki «generala mrtve vojske». Skloni su da u noći veštica sa vukodlacima zavijaju sa prozora svojih pen- bunkera.Posuđuju, pišu i posvećuju. Jedan od njih ima pekaru, drugi pečenjaru, treći ćevapdžnicu... Od njihovih sitničarnica sklanjaju se veštice i prosci. Paganin Hanibal im je zabranio pristup u svoj šator.Kada:  jede, čita, tuca i spava Hanibal želi da bude sam. On ne voli jamare.
            Ko su jamari?
Kopači raka?
Životinje koje žive u zemlji,
poput krtica, ili neko sasvim treći sa
tamnog popisa smeća ljudske
civilizacije?
Odgovor na to pitanje ne treba
tražiti od pesnika.
Poezija je sabirni centar pitanja.
Njihovi postavljači mizerno žive u
njenim još mizernijim depadansima.
Iako se u ovoj priči ne radi o
prevarantima i pljačkašima poezije
ona se mora ograditi od rasadnika fanova
njenih ružnih zlatarnica.
Na jamarskim posedima odraslo je
Društvo
Karijere su najcrnji najmanici
započeli prvo kod septičara.
Vremenom izrastoše u poverljive sluge sa
platama redovno zaposlnih taster- majstora,
tračera, radio-mileva, podmetača...
Ništa im nije sveto, ni Bog, ni porodica, ni
tuđe ograđeno dvorište. Spremni su na sve, ujedaju,
pljuju, žene se i udaju samo za viruse i bakterije.
Na reverima nose bedževe načinjene od krasta
povređenih ljudskih duša. Na sahranama se
kikoću, na daćama opijaju. U svojim nezasluženim
životima neumorno nastavljaju kockanje sa
sudbinama neistomišljenika.
Poružneli do dna sivila podižu blatare iz kojih
neumorno ekspeduju gomile naručenih zala.
Niko im ne valja niti im je ravan u usavršenom
bezdušju nakaznosti odevenih u skupocene odore.
Imaju i ono što nemaju bogateći tako duhovnu
propast iz koje ne znaju ni kuda, ni kada da
izađu, zatraže oprost grehova, saperu krmelje,
očiste crnilo ispod popucalih nokata,
izvrše samoubistvo...
Skakavcima i  nezasitim seksama ih zovu. Muve ih zaobilaze,
ne puštaju ih u utvrde nezagađenih vazdušnih kolonija.
Mravi i ose
sklopile su savez protiv njih. Medvedi prave motke sa
kojima će, umočenim u fekalije, krenuti jednog dana, da ih
počiste. O jamarima sustegnuto su pisali Servantes, Šekspir,
M. L. Belatukadruz, Boško Tomašević, Rade Drainac, doktori
straha Leon i Zoks... Pingvini traže osnivanje posebnog
kaznenog PEN bloka,
napravili su i nacrt njegove zastave.Članstvu bloka
žele da se pridruže neki nesvrstani vampiri i nekolicina američkih
šišmiša. Svi su se dali na pisanje projekta o hermetičkom
opkoljavanju jamara. Opkoliti, izolovati, zapaiti, uništiti...
Sravniti sa zemljom kao Kartaginu. U jame sipati najžešći otrov.
U trovačkim poslovima svoja iskustva Bloku nude pacovi i korovi. Ne žele
žive jamare, ni njihov DNK-a.
Svet je mali božiji biser – peva mešoviti hor ptica
stanarica i selica. Jamare u jame – dovikuju pojedinačni glasovi
lavova i tigrova. I ajkule pišu svoje podrške stvaranju novog
svetskog poretka. U panici su jedino neuropsihijatri zbog načina na
koji treba da suspenduju jamarima pravo na lečenje. Neki od njih su za
opciju da se jamarima prvo odseku prljavi jezici. A, potom
pristupiti obdukcionoj analizi
opstruktivnih uzroka tamnih moždanih fleka.
Nikogovića.


Komentar

Iz Kadruztubelagovog Priručnika spasenja, objavljenog u drugoj godini nove ere postoji jedan zapis o jamarima koji su, zbog sažaljivosti lavova i tigrova, ostali neposečenih jezika. Pisac je u tom tekstu, između redova, pomenuo jamare, kao preteče inkivizitora, ali je u definicijama pravio velike jezičke greške identifikovanja mesta na kojima su oni najbolje uspevali i održavali svoju lozu. Istinski predstavnici ljudske dobrote žalili su vekovima što božiji mač nije sasekao tu odmetnutu gamad iz krila duhovne i egzistencijalne ljudske čistote. U arhivu “otpalog lišća” Nesebičnog muzeja Zemlje Zavetine postoji više zapisa o tim propustima i neshvatljivim popustima božje kazne.

.
.


18. јун 2017.

МАНДИЋЕВ ХАНИБАЛОВ ШАТОР У ЧАСОПИСУ БРАНИЧЕВО


   
                     МАНДИЋЕВ ХАНИБАЛОВ ШАТОР


                             У ЧАСОПИСУ БРАНИЧЕВО

У часопису за књижевност и културу БРАНИЧЕВО  у двоброју 1-2/2011, јануар-април 2011, у издању Центра за културу Пожаревац, за време док га је уређивао познати савремени српски песник Александар Лукић, објављен је текст Ханибалов шатор ЗОРАНА М. МАНДИЋА. Назначени Мандићев текст објављен је у тематском склопу који је имагинирао Бела Тукадруз, илити Мирослав Лукић, под заједничким насловом Питања, чуђења, нервозе, (пре)вредновања с којим је часопис Браничево настојао да очува концепт актуелни темата негованих у претходним бројевима, а што је имало за циљ да се настави активно постицање преиспитивања књижевне прошлости српске књижевности, историје и културе њеног матерњег језика и њени аутохтони уметничких вредности и надасве посебности. У овом двоброју поред Мандићевог текста заступљени су и текстови: Беле Тукадруза илити Мирослава Лукића, Бранка Лазаревића, Славице Гароње Радованац,Душана Стојковића, Бошка Томашевића, Мирољуба Милановића и Ружице Јовановић.
У свом тексту Зоран М. Мандић потенционалног читаоца подсећа на песму пагана Ханибала Оршевског, кога нема чак ни у антологијама сећања, а камоли у записима неког јадно преживелог пергамента. У лошем преводу Ханибалове песме „По-света“ стоји текст:

Не посвећујте, ни ово, ни оно
Чекајући
Хвала
Хвала
може да те укине на првој
            раскрсници.
Са које се нико жив није вратио у
своју посвету.
Пишите: „Не посвећујем, не кудим,
Не ...“
НЕ, та мала одречна речца
Поезији је важнија од муке са одањем
Чуђења.
Због које се све теже креће у свом
празном читалишту.
празно.........непреведено
непреведено...обрисано

обрисано........ избрисано         

17. јун 2017.

ЈЕСАМ И НИСАМ


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЈЕСАМ И НИСАМ

Шта ће ми оно што
јесам и
с оним што
нисам
исто бих урадио
Природа не размењује лако
материју
да би му удовољила сваки пут
Окупација лепог доноси мир
кад би ломови измерили своју подсвест и
приносили јој дарове за
уживање
завладала би правичнија естетика
расподеле божијих дарова
Место изван природе више није
питање
(бити поред себе и
сврха мучења су као
дијалект који је опстао у језику
у начину и новој дужности)
Како се наканити на другу свест
на мала места
без сигурних трагова да смо уредили тло под
ногама
(да нам је под главом мекани предмет)
Место за издржавање претвара се у
питање и
страх да смо ишли показаним путем
Предмете које смо нашли и научили
коришћени су
(тако смо стигли до користи као и други)
Оно што јесам није изненађење
(свака улога опремљена је језиком
па тако док говорим не мењам се
и оно што нисам не мења се)
Људи пролазе поред мене – чињеница је и
сви верују
јесам и нисам – људски чува свој савез
а непријатељ је невидљив непостојећи –
Мир је




Објављено у часопису ПОЉА (Нови Сад) у броју371-372 / јануар-гебруар 1990. У оквиру циклуса Дробљење камена (Конструктивна песма, Питања (1-3), Писање приче, Дробљење камена, Јесам и нисам, Слушање мајстора фотографије и Карте морају да се врате).