8. децембар 2017.

БОЈИМ СЕ ДА ЋУ ПИСАТИ






ЗОРАН М. МАНДИЋ

БОЈИМ СЕ ДА ЋУ ПИСАТИ

Бојим се да ћу писати и
Кад престанем да пишем
Страхујем од тог усуда
Као што се он плаши мојих
Одрицања
И тако по ваздан
Стојимо један наспрам другог
Немајући куд него право
На двобој
А моји секунданти су моје песме
Како онда да не преварим моје
Секунданте
Како светла образа да погледам
Двобоју у очи и предам се миру
Писања и када престанем да пишем
И када престанем да се одричем
Одрицања
Када ме напусти страх мојих усуда
Без којих можда нисам ни могао да
Пишем без којих
Нисам могао ни да престајем да пишем
И одлазим са мојим секундантима
У мрак спокоја као у какву тамницу
У којој могу да преноћим да преспавам
Све моје животе од сада и од пре и од
Што би рекла моја брижна мати –
Настави  да набрајаш – од сутра
Ех како би она волела да ме стално
Живот буди
Да може стално да ме гледа и пита
Да ли сам јео
Да ли сам уморан
А ја се још увек бојим
Не смем да јој кажем
Чак и на крају ове песме
Да ћу писати и када престанем да пишем
Да ћу волети и када престанем да волим
Да ћу живети и када престанем да живим
Да ћу себе потражити у праху
А онда из њега побећи у светлост
Одакле сам и дошао
Одакле ћу се поново и вратити

Да пишем и када престанем да пишем

Нема коментара:

Постави коментар