ПРЕДЛОГ КАНДИДАТА ЗОРАНА М. МАНДИЋА ЗА НАГРАДУ „МЕША СЕЛИМОВИЋ“

           ПРЕДЛОГ КАНДИДАТА ЗОРАНА М. МАНДИЋА

                      ЗА НАГРАДУ „МЕША СЕЛИМОВИЋ“

            У данашњем издању београдског дневног листа „ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ“ у рубрици „Књижевни критичари бирају књигу године“ објављен је предлог ЗОРАНА М. МАНДИЋА, књижевног критичара из Апатина. Предлог, илити избор, Зорана М. Мандића објављен је заједно са још троје чланова Великог жирија, под заједничким наслововом „Нови поглед на српске писце“, а који започиње цитирањем Мандићевих речи: „Књиге које предложем за „Мешину“ награду једноставно су искочиле између бројних наслова и немоћи њихових аутора, који ирационално и неморално мисле да свако њихово дело треба да буде награђено“.

ЗОРАН М. МАНДИЋ

Сматрам да књижевну награду „МЕША СЕЛИМОВИЋ“, за најбољу књигу године објављену у 2017. години, заслужују следећи наслови (наслов, аутор, издавач).

1. АНДРИЋ, ЦРЊАНСКИ, ПЕКИЋ, Милан Орлић, Мали Немо (Панчево)
2. ИЗГЛЕДАМ, ДАКЛЕ НИСАМ, Ненад Шапоња, Прометеј (Нови Сад)
3. МАПА, Гојко Божовић, Повеља (Краљево)
4. ВЕЧЕРЊИ ДОРУЧАК, Саша Радоњић, Соларис (Нови Сад)
5. СВЕТЛОСТ БУДУЋЕГ ДАНА, Радмило Ђуровић, Просвета (Београд)

Кратко образложење предлога

                Књиге које предлажем за „МЕШИНУ“ награду једноставно су искочиле између бројних наслова и немоћи њихових аутора, који ирационално и нереално мисле да свака њихова нова књига треба да буде награђена. Многи од таквих наслова личе на „конференције за штампу и друге медије“ на којима њихови аутори покушавају да убеде чланове жирија, да они још увек јесу писци, и да имају капацитет за њихово веровање у то лажно осећање.У оквиру мог предлога су књиге за које осећам да имају пропусну моћ за читалачку радозналост ситу досадашњих, досадних наративних и лирских, наклапања и цитирања позајмљених фраза.

У студији Андрић, Црњански, Пекић њен аутор Милан Орлић суверено зналачки анализира приповедне структуре српског (пост)модернистичког романа: деконструкције приповедног субјекта и реконструкције фигуре приповедача. Он то, на волшебан и књижевно заводнички начин, чини у рангу доктора књижевности и на високом нивоу универзитетског професора тог домена. Ненад Шапоња, песник, књижевни критичар, издавач и лекар/психијатар у својој филозофичној лирици трага за „разлозима у којима јесмо слични онима у којима нисмо“. У извесном смилу у његовим стиховима, нарочити из песме „Изгледа, дакле нисам“, осећа се дух потраге за идентитетом, који и писца и читаоца „мами“ шармом своје тајне налик  на рад геометрије, сликарства и графика годова. Гојко Божовић у свом лирском атласу црта и пише „Мапу“ на којој се одвијају, готово “колумбовски“ правци „путовања у ноћ“, низ падину, кроз светла разлога самоће у којој човек жуди  за „новим животом“. На мениу „Вечерњег доручка“ Саше Радоњића, помало интригантне и повише провокативне „поетске икебане“, роје се „приче и дневничке белешке“, из којих пробија глас о узалудном и узалудног „аранжирања нијанси белог и црног“, али не лука, већ надања да ћемо научити да себе сами омрзнемо „због сопствене непронцљивости и наивности“, што ће се ипак десити. Радмило Ђуровић у свом лирском „пакету“, насловљеном као „Светлост будућег дана“ пева о ветровима који испловљавају из лука наших очију и језде кроз историје предела „где су некад беснели пожар и сујета“. На трен он нам, као „малим бојажљивим бићима“ поклања открића „из свакодневнице пуне ничег где множиш речи које те служе и причаш легенду о усамљеним људима.

                Садржаји ових књига, које њихови аутори нису извукли на новогодишњим томболама, заиста личе на легенде о мишљењима и осећањима усамљених људи.

КЊИЖЕВНИ КРИТИЧАРИ БИРАЈУ КЊИГУ ГОДИНЕ (6) Нови поглед на српске писце